Руанда Pristup čistoj vodi

Pristup vodi meri procenat populacije koja koristi poboljšane izvore vode za piće koji su kategorisani prema nivou usluge. Prema Zajedničkom programu praćenja SZO/UNICEF-a, najviši standard je bezbedno upravljana voda za piće, koja se mora nalaziti u objektu, biti dostupna po potrebi i bez fekalnog i prioritetnog hemijskog zagađenja. Poboljšani izvor je onaj koji je projektovan da zaštiti od spoljašnjeg zagađenja kroz svoju konstrukciju, uključujući vodu iz vodovoda, bušotine, zaštićene bunare i prikupljanje kišnice. Niže stepenice na lestvici usluga uključuju osnovne usluge, gde povratni put za prikupljanje vode traje 30 minuta ili manje, i ograničene usluge, koje premašuju to vreme. Oni bez poboljšanih izvora oslanjaju se na nepoboljšane bunare ili izvore, ili površinsku vodu iz reka i jezera. Ovaj indikator je fundamentalni pokretač javnog zdravlja, jer prati primarnu odbranu od bolesti koje se prenose vodom. Takođe služi kao pokazatelj rodne ravnopravnosti i ekonomskog razvoja, s obzirom na to da teret ručnog prikupljanja vode često pada na žene i devojčice, ograničavajući njihove obrazovne i profesionalne mogućnosti.

Podatke prvenstveno harmonizuje Zajednički program praćenja SZO/UNICEF-a (JMP) koristeći tri glavna izvora: istraživanja domaćinstava, nacionalne popise i administrativne podatke regulatora ili komunalnih preduzeća. Ključna istraživanja uključuju Demografska i zdravstvena istraživanja i Istraživanja višestrukih pokazatelja. Da bi procenio bezbedno upravljane usluge, JMP ocenjuje tri kriterijuma: pristupačnost, dostupnost i kvalitet. Ako podaci za sva tri nisu dostupni, JMP često koristi minimalnu vrednost dostupnih kriterijuma kao konzervativnu procenu. Podaci se analiziraju korišćenjem linearne regresije kako bi se proizveli nacionalni trendovi i popunile praznine između godina istraživanja. Značajno ograničenje je nedostatak direktnog testiranja kvaliteta vode u mnogim istraživanjima domaćinstava, što primorava istraživače da koriste tip poboljšanog izvora kao pokazatelj bezbednosti. Pored toga, administrativne evidencije često nedovoljno broje stanovnike u neformalnim naseljima ili one koji koriste privatne, neregulisane izvore vode.

Iako je JMP globalni standard, nacionalne vlade mogu prijaviti veće stope pristupa ako koriste šire definicije poboljšanih izvora ili ne uzimaju u obzir kvalitet vode i prekide u snabdevanju.

Stopa bezbedno upravljanog pristupa iznad 99% tipična je za nacije sa visokim prihodima, dok stope ispod 50% ukazuju na tešku infrastrukturnu krizu. Postizanje globalnog cilja od 100% smatra se neophodnim za eliminaciju bolesti koje se prenose vodom i smanjenje smrtnosti odojčadi.

Globalni pristup bezbednoj vodi za piće značajno se proširio tokom poslednjih decenija, ali milijarde ljudi i dalje nemaju adekvatnu uslugu. Nedavne procene pokazuju da približno 74% globalne populacije ima pristup bezbedno upravljanoj vodi za piće, ostavljajući oko 2,2 milijarde ljudi bez ove osnovne usluge. Iako je broj ljudi koji se oslanjaju na površinsku vodu ili nepoboljšane izvore opao za stotine miliona od početka milenijuma, prelazak na status bezbedno upravljane vode napreduje suviše sporo da bi se ispunili međunarodni ciljevi održivosti do 2030. godine. Klimatske promene sve više komplikuju ove napore, jer rastuće temperature i promene u obrascima padavina uzrokuju učestalije suše i poplave koje oštećuju infrastrukturu i kontaminiraju postojeće zalihe. Štaviše, brza urbanizacija nadmašuje širenje opštinskih vodovodnih mreža u mnogim regionima u razvoju, što dovodi do stagnacije ili pada nivoa usluga u nekim gradovima. Trenutni podaci ukazuju na to da se globalna stopa napretka mora učetvorostručiti da bi se postigao univerzalni pristup, posebno u krhkim kontekstima gde je pokrivenost značajno niža od globalnog proseka.

Regionalni dispariteti u pristupu vodi su duboki, pri čemu se Podsaharska Afrika i delovi Okeanije suočavaju sa najvećim izazovima. Nedavni podaci otkrivaju da manje od 31% stanovništva u Podsaharskoj Africi ima pristup bezbedno upravljanoj vodi, i to ostaje jedini region gde manje od polovine škola obezbeđuje osnovnu vodu za piće. Nasuprot tome, Evropa i Severna Amerika su postigle skoro univerzalni pristup, iako malim džepovima ruralnih ili marginalizovanih zajednica i dalje nedostaje pouzdana usluga. Takođe postoji uporna podela između sela i grada širom sveta; otprilike 80% populacije kojoj nedostaju čak i osnovne usluge živi u ruralnim područjima. U ovim sredinama, fizički teret prikupljanja vode je ekstreman, pri čemu žene i devojčice često nose kanistere teške do 19 kg na velike udaljenosti. Dok su Južna i Istočna Azija zabeležile najbrža poboljšanja u osnovnoj infrastrukturi, mnoge od ovih zemalja se i dalje bore sa obezbeđivanjem da voda bude dosledno bez zagađenja.